Saturday, May 17, 2014

ЧИТАЊЕ СИГНАЛА






Илија Бакић


ЧИТАЊЕ СИГНАЛА



            Отклон од традиционалистичког уметничког резоновања и поступања учинио је дело Мирољуба Тодоровића примером изузетне иновативности и спремности на континуирани експеримент каквих у српској култури 20. и првим деценијама 21. века готово да нема.
            Тодоровићева уметничка пракса користи разнородна средстава – визуелна, гестуална и текстуална.
            У окриљу визуелног Тодоровић експериментише са различитим начинима колажирања слика и њихових делова, комбинованих са деформисаним, готово апстрактним фрагментима слова, са цртежима односно са читавим речима различитих облика односно фонтова. Битан део овог сегмента уметниковог рада су и његови мејл арт радови и акције.
            Гестуални „радови” подразумевају поступања која се могу повезивати са искуствима перформанса слободно модификованим према уметниковим потребама.
            Текстуална пракса резултира делима која имају све одлике прозних односно песничких форми (у различитим степенима одмакнутих од класичних образаца) као и прелазну „међуграничну” форму коју чине књиге састављене од цитата, сентенци, минијатура и фрагмената, теоријских поставки и циљева; ова, назовимо је привремено фрагментарно-композитна форма, није конзистентна јер у њу улазе и уметникови дневници који спајају личне догађаје и запажања, промишљања одређених уметничких дилема, цитате из текуће штампе и осталих медија, делове или читаве песме односно цитате из прочитаних књига. Књиге које пак садрже превасходно цитате разнородних уметничких али и научних дела, специфичне су по начину на који су саздане – наиме, иза свих делова може се назрети Тодоровићева намера у складу са којом одабире цитате, комбинује их и слаже; реч је дакле не о задесном или произвољном збиру већ, напротив, о свесно обликованој целини.
Одмак у „употреби језика” подразумева коришћење вокабулара специфичног за одређене научне дисциплине (астрономија, космологија), употребу готових језичко-појмовних склопова преузетих из средстава јавног информисања (новине, рекламе), коришћење „нелитерарних” односно „непристојних” термина као и исписивање поезија/проза тзв. „шатровачким” језиком. Таквим поступањем уметник релативизује устаљене појмове литерарногкњижевног језика као једино погодног/исправног за уметничке садржаје, претпостављајући им употребу свакодневног језика улице и маргиналних друштвених група. Континуираним употребама оваквих субверзивних средстава Тодоровић мења визуру перцепције сопствених књижевних дела али и дела својих савременика, инсистирајући на већој уверљивости написаног, на провокацији и лудизму као квалитетима које традиционализам олако одбацује.

*
Тодоровић кроз свој досадашњи опус инсистира на јединству текстуалног и визуелног тако да његове књиге често чине спојеви поезије у оба медија – и текстуалне и визуелне. Овај приступ пружа аутору нове могућности у исписивању и представљању свог дела јер се увођењем различитих начина перцепције мења и начин „конзумирања” ангажовањем разнородних начина опажања, разумевања и тумачења садржаја, што је, у крајњем, можда и једини начин да се они схватају у цивилизацији која је у константном одмаку од текстуалних ка визуелним односно мултимедијалним порукама и медијима.
У неколико визуелних песама (визуалија) гледалац-читалац се сусреће са интригантним садржајима – техником колажирања спојени су делови људских фигура или предмета (углавном „забележених” фотографски) и фрагменти низова слова. Њиховим спојем-интеракцијом достигнут је нови ниво апстрактности: визуелно је окрњено, исечено из целине док су слова-речи лишени свог садржаја и дигнути-спуштени на раван графичког елемента. Али, док је слика, иако окрњена, оштећена, и даље функционална у својој значењској равни-препознатљивости, слова губе тај (значењски) ниво постајући (или остајући) примарне форме линија иза којих се, на муку и жалост читаоца, крије смисао који се не може са потпуном извесношћу докучити. Наравно, могуће је покушати ишчитавање овог модерног клинастог писма методама сличности и асоцијација (или чак гледањем под косим углом, као у некада честим загонеткама на енигматским страницама дечијих листова) али је резултат неизвестан, што само појачава фрустрацију знатижељника који, с друге стране, научен на одређене форме очекује да чита писмо а не да га гледа као само визуелни елемент слике.
У визуелним песмама које, пак, поред слика садрже фрагменте речи у читљивом облику, степен фрустрираности јесте мањи, али то не подразумева и мањи ниво засићења/загађења. Јер, делови сигнала дарованих или истргнутих из клупка техно света недовољни су за било какво ефикасно функционисање-делање, смислену активност у циљу спознаје и одбране од насртљивог света.
Ипак, ова рационализација понуђеног дела дефинитивно није његово ултимативно тумачење. Тодоровићево дело инсистира на лудизму као значајној компоненти. Игра и радост коју носи, провокација и задовољство стварања присутни су, понекад и примарни у уметниковој почетној намери која, током делања, бива допуњена и новим значењским нивоима. Без обзира на ове „додатке”, више или мање допадљива слика, њена унутрашња динамика којој доприносе неуобичајени спојеви, контрастирања, понављања, односи црних/тамних и белих/светлих површи, различити графизми и фото-технике, речи и њихови склопови, основ су уживања у колажу које подразумева ангажовање различитих опажајних сфера/концепата.
Поједини сегменти визуалија – они преузети из реклама односно тзв. промотивних фотографија, који су, захваљујући како масовном штанцању тако и преовлађујућој (ушминкано-стерилној) естетици, један од визуелних идентитета (првенствено) 20. века у западном свету (и деловима на које он полаже своја либерално-профитерско-демократска права јачег), спој су са другим сегментима Тодоровићевог/сигналистичког дела(ња), понајпре оног који се, у поезији, користи такозваним реди-мејд материјалом пронађеним и издвојеним из новина и часописа, рекламних и сличних огласа. Слогани, квазисавети и сентенце смишљени/дизајнирани да у садејству са илустрацијама убеде будућег купца да без одређеног производа његов квалитетан и срећан живот није могућ нити прихватљив у светлу савремених трендова и модних кретања, баратају како фиксацијама појединаца којима се сугерише да морају достићи Потрошачки Рај као увод у онај Небески, тако и архетипским ситуацијама пригодно смештеним у свакодневицу. Отуда је вокабулар, градња реченице/пароле/сентенце и њен тон програмирано гламурозно помпезан, зарад чега се спроводи сврховито (дакле, оправдано) „малтретирање” језика, његове грађе и смисла речи. Ипак, ма како тенденциозно довитљиви били рекламни слогани, увек јесу (и остају) у служби императивног (механицистичког) принципа „купи-употреби-баци”. Но, како је мистерија језика шира и дубља од поимања уметника а камоли рекламних занатлија, он се, ако му се дозволи и најмања слобода, отима тесним оквирима и оковима и граби у неслућене просторе. Ову одступницу домишљато обезбеђује Тодоровићева поезија, која измешта поруке из „природног” пропагандног окриља у битно другачије: отворено за сусрете са другим слоганима. Интеракција бивших флоскула резултира блиставим узлетима песничке инвенције богате значењима и асоцијацијама, запањујућим склоповима у којима се буде до тада скривене лепоте речи. Језик и његове моћи не предају се рутини, искривљењу и укалупљавању. Баш као што је у компјутерски генерисаној поезији Тодоровић, помоћу машине, доказао да не постоји могућност коначног и дефинитивног уништавања језика распоређивањем произвољно одабраних речи по задатим или произвољним математичко/машинским обрасцима, исто је потврђено и у неку руку обрнутим поступком – узимањем готових флоскула из једног строго сврсисходно/рационално дефинисаног принципа и њиховим инвентивним спајањем у нове целине које „функционишу” у поетским сферама. Такво измицање/искорак из традиционалног схватања поетског и непоетског, уметности, прози и поезији примереног и непримереног језика и тематика карактеристика је и аутопоетски задатак Тодоровићеве уметничке праксе односно сигнализма као покрета.

*
Још један корак у том смеру је Тодоровићева шатровачка поезија и проза. Посежући за дивљом границом језика, за пределима у којима се језик непрестано прекраја и изнова ствара реагујући на промене у друштву из позиције маргиналаца, односно појединаца и група које желе или да се издвоје и дистанцирају од остатка заједнице (млађа популација) или да своје постојање и споразумевање учине непрозирним просечним члановима заједнице (криминални кругови). Оба задатка и намере ове „језичке завере” суштински нису супротни начелним принципима постојања језика, који је уређени систем споразумевања, али су практично антисоцијалне. Млади сопственим самоизграђеним језиком желе да се дистанцирају од света одраслих који их, у процесу социјализације, усмерава према активностима које млади доживљавају као небитне и отуда оптерећујуће. Посебан језик, нејасан старијима, овим генерацијама служи као средство идентификовања сопствене припадности групи и начин пружања отпора непријатељском окружењу. Слична је сврха шатровачког у круговима који су на ивици законитости или су угазили у забрањене и кажњиве зоне. Неразумљивост језика којим се они служе треба да спречи све ван њиховог круга да сазнају било какве осетљиве и оптужујуће/дискредитујуће чињенице. Но, како млади и преступници комуницирају и са остатком популације (јер полусвет је стално у контакту са „обичним” светом), шатровачки се филтрира и у ширу популацију која га делом прихвата, што, с друге стране, узрокује „производњу” других верзија/модела шатровачког. Наравно, нове генерације изграђују своје верзије специјалних говора тако да је овај процест сталан, баш као што је сталан и сукоб књижевног, говорног и шатровачког; истина, са промењивим интензитетом. Тодоровић у шатровачкој поезији и прози барата тим конструисаним језиком/језицима, састављеним од општепознатих и специјализованих речи повезаних пригодном граматиком. Његови маргиналци, првенствено ситни преступици, истрајавају у својим, мање или више јаловим напорима да преживе под својим условима који нису друштвено пожељни. Хероји „шатро романа”, „жвака” и поезије исповедају се онако како говоре а говоре како мисле. Њихов језик, тај „новоговор” улице, врцав је и сликовит, поређења су несвакидашња, смела, и потенцирају карикатуралну сведеност, оштрину подела без имало или врло мало валера и финеса; инсистира се на краткоћи и јасности, нема сложених реченица а оно што се намерава каже се директно и прецизно. Живописне слике таквих егзистенција надограђене су језиком који, мада није научено-префињено књижевни, досеже висине инвенције али и поетске квалитете који се од њега не очекују. Материјал за језичке (де)конструкције налази се на лицу места, на улицама велеграда које врве свакојаким „типовима”, „фрајерима”, „фацама”; „шатро” настаје преко ноћи и једнако брзо се мења, баш као и појаве које га изазивају/инспирушу. Тодоровић изнова открива лепоте језика које су (пре)често спутаване предрасудама о ономе што је прилично и ономе што то није.
Шатровачки је сјајан тест за оправдавање постојања језика као средства комуникације међу људима. Доказ је језичке жилавости и довитљивости јер „јури раме уз раме” са текућим, савременим животом, именује појаве, дешавања и односе који настају у урбаним џунглама. У том напору, који предузимају слабо или никако образовани људи, користе се новостворене/новоизмишљене речи али се посеже и за језичком традицијом, па се „старим” речима дају нова значења. Мада креиран од простог света, шатро се не своди само на одсликавање физичке појавности, већ покушава да „ухвати” и именује емоције и ментална стања, понекад успешно, понекад недовољно спретно. Сва ова довитљивост потврда је отпорности језика и непрестаног савладавања његових недовољности и несавршености. Наравно, шатро као „новоговор” који је производ једноставних/једностраних интелектуалних могућности резултира и сиромашењем интелектуалних „садржаја” својих корисника јер оно за шта нема имена не може се дефинисати, па остаје неискоришћени ментални талог. Односом креирања менталног профила увођењем „новоговора” бавили су се значајни романи какви су 1984 Џорџа Орвела и Фаренхајт 451 Реја Бредберија.
Тодоровић одбија да о својим јунацима говори „интелектуалним” и граматички/правописно исправним „књижевним” језиком; дистанца између писца и његовог јунака (и публике) избрисана је а речник улице „усељен” у литературу да би сведочио „са лица места” и доказао да котао у коме се ствара („крчка”) језик и даље интензивно ври ван академистичких забрана.

*
Уплив „неприличних” речи у поезију Тодоровић је можда најпровокативније практиковао у поеми Пуцањ у говно (Латрина, Београд 2001), делу које одбија да се прилагоди конвенцијама пристојности и лепог васпитања, конформистичком добром укусу и манирима. Говно јесте незгодна реч у „пристојној” комуникацији па се избегава јер је проста и вулгарна; најбоље би било претварати се да уопште не постоји. Због тога она одмах „боде очи”, на њу се фокусира пажња и бес (јер је неко био безобразан да је употреби) и тако се прескаче прва реч наслова. Али, да ли је пуцањ заиста тако конвенционално прихватљив? Зар је пуцати у нешто или некога пристојно? Или је насилна активност, захваљујући развоју (Напретку?) Технологије и медијским манипулацијама постала сасвим „нормална” док је друга реч и даље непожељна? Колико то говори о устројству Цивилизације која потенцира деструкцију као уобичајени (подобни?) начин комуницирања и успостављања-одржавања односа у заједници? Контрапунктирање пожељног и непожељног у овој књизи дигнуто је са нивоа тривијалног на светски пресудно. Песник у свакодневним, пристојним фразама и флоскулама, без пардона мења речи и уместо живежних намирница или великих идеала уписује проказану реч, да би резултат тог поступка показао како узвишени смисао, пожељност и величанственост падају пред појмом који је исходиште физиолошког постојања и које, кад се стави у контекст духовне надградње цивилизације, поништава и исмева све етичко-филозофске узлете. Нихилистички безобзиран експеримент разоткрива крхке, нејаке темеље тзв. организованог друштвеног живота који нас окружује. Разарања слика Конфекцијске Идиле изазвана само једном „некултурном” речју потпомогнута су и разиграним колажима на којима се претенциозни новински наслови умножавају до нечитљивости док сред тог Потрошачког Раја видимо одсечене главе, човека са мишом у устима, девојку која љуби костур, да би се овај намерни распад, на задњој страници књиге, завршио својеручним цртежом аутора на тоалет папиру као крајњој критици (и самокритици) свих дотадашњих речи и визуалија. Мешање, слагање или комбиновање чисто текстуалних страница са визуалијама-колажима и у овој књизи ефектно је и доноси нови квалитет читања-гледања-разгледања уметничког дела. Пуцањ у говно је, и после пет деценија од исписивања, убедљива књига која плени врцавошћу каламбура и интелигентних досетки чија провокативност дотиче универзалне дилеме.

*
            У брисаном простору између поетских и прозних књига с једне, и проблематско/теоријских књига с друге стране, постоје дела која су са обе границе преузела понеку карактеристику и спојила их у сасвим особену фрагментарно-композитну форму. Реч је о књигама које је Тодоровић истрајно стварао и објављивао (Ослобођени језик, Хаос и Космос, Ка извору ствари, Жеђ граматологије – пробране и сабране у један том провокативно насловљен као Језик и неизрециво). Спецификум тих „међуграничних” књига је у њиховој форми те домашају – оне су саздане од кратких ауторових исказа (претежно од једне, ређе две реченице) односно од цитата из дела бројних писаца, теоретичара и научника. Теме и интересовања ових песнички концизних сентенција крећу се (барем на први поглед) у границама литерарних интересовања (превасходно из визуре сигнализма), дилема и недоумица, али премашују и тако лабаве границе те се простиру свеколиким просторима духовности јер, њихова темељна намера јесте да, у складу са научним методима, дефинише поље истраживања, његове основне карактеристике, правилности и квалитете у границама постојећих вредносних система, те да поменуту делатност позиционирају, спрам прошлости, у текућим дешавањима, односно у перспективама времена која долазе. Овај неспорно амбициозан наум утолико је тежи када се има на уму да је бављење Сигнализмом/Литературом/Уметношћу нераскидиво везано са свеукупним знањима и искуствима цивилизације. Јер, Литература – и Сигнализам у њој – жижна је тачка кроз коју се преламају и рефлектују сва досадашња времена и одакле се, у будућност, шире сигнали који су поруке потомцима, односно сведочанство о прецима. Стога је реч не само о текстовима и стиховима већ о потпуном и тоталном Светоназору којим се Уметник руководи у сагледавање свега у себи и око себе, онога што је било пре, односно којим се руководи када одашиље своје гласове кроз простор и надолазећа времена.
Дода ли се овоме да цитати обухватају мисли научника свих епоха, у распону од филозофа, етичара и теоретичара културе до теоријских физичара, заинтересованом читаоцу отварају се вишедимензионалне двери знања, промишљања и спекулисања о неким од круцијалних питања самоодређења јединке/ствараоца у простору и времену. Јер, полазећи од (пре)често потпуно багателисаних или вулгаризованих чињеница које се тичу језика или покрета, као општеусвојених и канонизованих система свакодневне комуникације, Тодоровић, користећи се, као основом, ставовима научника и уметника, развија идеје о великој моћи али још већој немоћи комуникације, о окошталости језика која гуши могућности у њему садржане. У даљем ширењу и издизању на виши ниво синтетичности и апстракције мишљења, аутор открива колико несавршеност језика (покрета/геста/слике) сиромаши менталне процесе човека, изобличујући његов доживљај света. Песници, којима је језик основно средство изражавања, морају, по Тодоровићу, да трагају за његовим скривеним снагама, морају га ослобађати наметнутих шаблона (али и оних који су последица лењости и неинвентивности) како би могли открити нове хоризонте значења, емотивности и духовности. Скидање окова са језика, улазак у Неизрециво (оно што се до сада није могло/умело именовати али и оно што ће се тек открити а што се данас једва наслућује или је, чак, потпуно изван моћи поимања), залог су развоја Поезије и Уметности, али и стваралаца, односно конзумената Литературе. Сигнализам, као покрет поетског понирања у Савременост (уз пуно поштовање традиције али не и њено проглашавање за једини релевантни репер стварања), тежи усвајању свих новитета технолошке цивилизације, са припадајућим променама у друштвеном животу које „модерна времена” носе, и њиховом коришћењу у стварању нове поетике и другачије осећајности који ће бити темељ Поезије/Уметности Новог (Нових) Миленијума.
Кретање према тим и таквим циљевима, односно посезање за њима, намеће потребу/обавезу високо дефинисане самосвести, као и богате ерудиције и критичког става према њој. Тиме се интелектуално, поетско и естетско спајају у целину која превазилази снагу и вредност својих чинилаца, постајући можда и пример идеала коме ће Наука и Уметност тежити у Новом Миленијуму. Тодоровић не даје само дефиниције и исказе јер ни сам нема одговоре на све дилеме – зато читаоцу нуди питања или износи проблем на који тек треба дефинисати одговор. Али, као што (још увек) не постоји тзв. Јединствена Теорија која би сабрала сва знања фундаменталних наука и тако одредила место Човека у Универзуму, не постоји ни коначно знање о Уметности јер је и Уметност процес који не мирује, односно непрестано се мења и развија. Отуда је илузорно (бесмислено и конформистички конзервативно) постављати вечне естетске каноне по којима се мора стварати и створено тумачити; на жалост, такво традиционалистичко поступање једна је од константи етаблиране Уметности против које се Авангарда непрестано бори. Уместо да нуди интелектуалну радост, емотивност и лепоту, етаблирана/академистичка Уметност се насилно затвара у оквире који је гуше, спутавају и обесмишљавају. Улога је Авангарде да Уметности врати атрибуте које јој традиционализам одузима; Сигнализам и Мирољуб Тодоровић устрајно се боре за враћање достојанства Поезији и свеколикој Уметности.

*
Међу Тодоровићевим књигама неколико је оних које иновативно спајају разнородне форме и обрасце у функционалну целину, читљиву линеарно (слéдећи пут од почетка према крају) или на прескок. Поезија, проза, лични дневнички записи, набрајања, списак важних телефона, насумични низови речи, питања на која се одговори уписују у одговарајуће колоне укрштених речи (којих нема), природне науке (зоологија, космологија), историја, куриозуми из свакодневне реалности, практични савети, цитати – све су то елементи дела које резултира једним свеобухватним погледом на тренутак стварања и трајања уметничке истине али и уметниковог бивствовања као материјално-физичког и чистог, есенцијалног естетичког ентитета. Резултат оваквих спајања/срастања су дела која садрже (нпр. у „Торби од врбовог прућа”) „кратке приче, сновe, нађене слике и слике приче” („слике приче” нова су уметникова категорија/форма/формулација).
Тодоровић у оваквим делима дозвољава сваковрсне уласке у књигу (и, адекватно, изласке из ње) јер његове намере нису да дозира тензије у постепеном откривању садржине; напротив, аутор потпуном фрагментарношћу релативизује све категорије књишког уобличавања неког садржаја – можда није могао да избегне да књига има прву и последњу страницу али је сасвим слободно, необуздано раздрагано измешао све сегменте и ређао их потпуно слободно, као да их је затворених очију вадио из шешира. Но, закони света и свемира којима се, хтелине хтели, покоравамо, кажу: у сваком хаосу постоји одређени ред али је проблем открити његов образац. Парадоксално (или не) произвољност која се практикује у формирању ове књиге – не постоји јер је укинута самом чињеницом да је број сегмената који су у игри ограничен, и то управо вољом ствараоца. Шароликост сегмената доказ је бескраја света у коме живимо и несагледивости наслеђа које су нам оставили преци. Из такве визуре реалност престаје да функционише поуздано, препуна је изузетака и необјашњивих феномена који је релативизују и, у крајњем, стварају утисак да се она не разликује од необузданих/непоузданих снова.
Није ли стварност често зачуднија од маште (како је у предговору 2001: одисеје у свемиру тврдио Артур Кларк)?
У ствари, биће да је проблем у томе што недовољно познајемо свет око себе и у себи, па нисмо свесни да је мноштво наших измишљаја/умишљаја већ реализовано у Природи. Када пак спознамо сопствену заблуду, веровање у „стварност” бива пољуљано, а (како би се успоставила каква-таква ментална равнотежа) неповерење у снове слаби. Тодоровић овај закључак не дефинише изричито, он оставља својим читаоцима да се кроз књигу упознају са њим и да му се приклоне после одређеног броја ишчитаних „случајева” (како је то писао Хармс). Субверзија је, дакле, суптилна, „ненасилна”, али управо зато убедљива и делотворна. Хумор и цинизам, научна темељност и спекулативност, насумичност, необавезност, преокрети и искошени погледи на све око себе, одсуство плана и приоритета, оружја су списатеља који нема илузија (иако се није одрекао својих идеала), није оптерећен императивима дидактичности, већ је тихи и постојани заговорник лудизма као начина суочавања са паралелним стварностима кроз које пролази он (али и сви ми).

*
Ван очигледно авангардног тока Тодоровићеве поетске праксе налазе се збирке утемељене у другојачијим световима и стварностима. Дела каква су Девичанска Византија, Видов дан, Звездана мистрија, Гори говор, Златно руно, Љубавник непогоде крећу се у просторима стварне или погодбене прошлости баратајући језичким материјалом који садржи мноштво архаизама укомпонованих у исто такав, старовремски, облик казивања/певања. Корене оваквог певања налазимо још 1988. године у знаменитој збирци Белоушка попије кишницу која је била (и остала) јединствена по „извођењу песничких радова” у коме су учествовали компјутер и песник (у улози онога ко речима „храни” машину и „дотерује” њене производе). Збир ових напора донео је несвакидашње, духовите и оригиналне спојеве речи-појмова, с једне стране, и специфичну метричку поделу и исказивање стихова у коме се они „ломе” тачкама што нагони читаоца да застаје и тамо где по свом свакодневном инстинкту не би. Ова микронска провокација открива колико је језик богат и „отпоран” ако се, чак и формалним средствима, избаци из колосека и колотечине која га своди на овештале форме и лишава пуних значења.
Када је, пак, песник компјутеру задао ретке и старе речи, резултат њиховог уланчавања са „обичним” речима је онеобичена атмосфера односно специфична осећајност, што је указало на могуће путеве субверзије у традиционалном песничком кључу. Тодоровић је наставио са експериментима у том смеру; истина, искључио је компјутер као алатку/помагача а задржао посебно, паузама ломљено певање, урањајући вокабуларом и тематикама у официјелну прошлост овдашњих простора и ширине народног/митолошког поимања света.
            У следу ширења и јачања „архајског” поетског гласа, поменуте књиге отворене су према епском, митолошком и митотворном, анимистичком и хришћанском доживљају окружења/света/свемира, што су, опет, тек поједина(чна) лица бескрајне Природе у окриљу које се човек рађа, живи у мукама и ретким тренуцима среће, и, коначно, нестаје. Мене Природе, годишња доба, раст биља, временске (не)прилике одражени су у исто таквим менама људског бића (група, племена, народа) јер, у крајњем, све је то део божанског наума који се само може наслутити, никако спознати до краја. Јединство са свеколиким светом услов је пуног човековог живота, његовог опстајања и, истовремено, спознаје сопствене величине али и маленкости. Призори који сведоче о трајању и умирању, расту и опадању, надањима и разочарењима, увек представљеним са дубоким миром (који се крије иза најжешћих страсти) сазнања да у свему пламса трун божанске искре. Ова одмереност потцртава осећање безвремености које стихови носе. Тој трајности примерене су „старе”, проверене речи које баштине патину протеклих векова; но, понегде пропламсавају и сасвим нове речи/појмови (лимфа или фотонски гејзир), тек да покажу како се ново, у непрекинутом следу, надовезује на старо.
            Песников говор „са задршком” (којим се спречава прелетање преко речи и губљење њиховог изворног садржаја) допуњен је супротним поступком – низањем речи без интерпункција у пуним редовима (и честим поигравањима са „природним” крајем исказа за који се испоставља да је, у ствари, већ почетак новог) односно песмама у којима су стихови „изломљени и разапети” толико да личе на паучину речи. Ове промене ритма, уз често сасвим редукован наративни слој, потенцирају слике/призоре, продубљују утиске акцентујући специфичне визуре ћутања, тихог посматрања и промишљања, препуштања току ствари и инстинктима – што знатижељног читаоца подсећа на цитате са почетка ове књиге у којима Готфрид Бен промишља „моћ речи која раздваја и спаја” а Дилен Томас открива да је центар његове песме „мноштво слика”. Тодоровић, као да у (својим) врсним стилским вежбама искушава колико су слике од речи богатије од делова/речи који су их саздали, али и како се реч тајновито трансформише откривајући ново лице у неуобичајеном окружењу.
            Ове вишеслојне књиге откривају како се надахнуто и елегантно, без непотребне дневне острашћености, може писати на трагу традицијских тема и искустава; оне сведоче о непрестаном истраживању песничког ткива и проналажењу нових начина „певања” чак и на „старе” теме и форме, и својеврсни су доказ да је Мирољуб Тодоровић врстан стваралац богатог талента који не познаје ограничења и не зазире од изазова, успевајући да увек једнако буде бунтован и провокативан, виспрен и уверљив.

*
            На једном (неминовно непотпуном) нивоу посматрања, целокупно се Тодоровићево досадашње стваралаштво може сматрати искушавањем и слављењем моћи језика. Ово оруђе људске врсте, залог цивилизације (у говорном и писаном облику) никада није сагледано у пуноћи свог богатства јер је научнички начин посматрања стварности фрагментаран – у анализи се елементи посматраног објекта деле и уситњавају и тиме добија богатство факата о њима али се из вида губи целина која је, чини се, више од збира (својих) делова. Тодоровић, Уметник/Песник, истрајно, у континуираном вишедеценијском напору, из књиге у књигу ставља под знак питања способност језика да опише материјалну реалност, односно да у речи преточи идеје, духовно богатство. Коначно, он не преза ни од покушаја да у језик унесе заумно, немушто, архајско, неименовано. Овај задатак тражи отвореност према свим облицима и девијацијама језика, према тривијалном, приземном и подземном, једнако као и према узвишеном, етеричном и високо естетизованом. На тим непрегледним пољима ваља изаћи са утртих стаза и крчити нове, кроз пустош и џунглу, кроз дивљи језик. Треба бити свевремен, истегнути се од прасветова до модерног и постмодерног света, обухватити митолошко и симулакрумско, реално и виртуелно време, аналогно и дигитално сагледавање/доживљавање стварности. Не зазирати од ружних речи нити протежирати оне лепе и миле. Изговарати и исписивати их смишљено и напречац, дати их на обраду, спајање и уланчавање машини, огласним одељенима, мудрацима и криминалцима, деци и старцима. Коначно, све добијене резултате сабрати, разгледати и презентирати.
А коначни закључак гласи – језик је неуништив. Цепање и/или слагање, контрапунктирање и/или римовање, калупљење и/или потпуно игнорисање правила – ништа не може да поништи језик/реч јер испод кошуљице слова скривени су неизбројиви слојеви значења који се, неоткривеном алхемијом, спајају са значењима неких других речи да би, пропуштени кроз ум Ствараоца, били одаслати у простор-време прошлости-садашњости-будућности. Свакако, широм отворени ум Уметника Тодоровића тражи исто такав ум Читаоца који ће открити, спознати и доградити светове који су му предати. И наравно, доказивање неуништивости језика није позив на бахатост и небригу према њему, понижавање и каљање већ, сасвим супротно, на поштовање и (зашто не?) понизност према дару коме најчешће нисмо дорасли.
            Објект својих експеримената in vivo Тодоровић ставља на разне муке и искушења, баратајући формама, интерпункцијама и њиховим одсуством, безбројним исказима различитих (не)смислених домета, вокабуларима техничких и друштвених наука, филозофије и пиљарнице, логиком и апсурдом читања – а језик одолева свим искушењима и разоткрива се као бесконачно виспрен, асоцијативан, спреман и способан да споји неспојиво, изгради се и издигне из пепела и ђубришта. Његова значења/метафоре/менталне слике могу бити познати или препознатљиви али и потпуно неочекивани, оксиморонски-плеоназмички, екстатични и хипнотички, стерилни и оргазмички, сведени и неограничени – али их увек има, постоје, заокупљају пажњу знатижељника, фасцинирају, збуњују и узнемиравају га, избацују из колотечене и лењости менталне. Речју, нуде му искуства каква у обичном, свакодневном животу не постоје. А бескрај језика обећава баш такве сензације и узбудљиве доживљаје.
            Али, Тодоровић није апологета, не пише панегирике језику, нити је a priori уверен у његову неуништивост. Парадоксално или не, бојазан пред могућим уништењем језика видимо у његовим колажима – у низовима слова исечених толико да се не могу препознати и прочитати. Венци тако осакаћених сигнала позадина су фотографија/цртежа, целих или делова, али препознатљивих. Речи, дакле, могу, ипак, бити масакриране и затрте. Зашто? Јер је победила неподношљива лакоћа визуелног? Или је проблем у несагледивим товарима информација које запљускују Човека 21. века, од којих он, бирајући „пут којим се лакше иде”, најрадије/најлакше „троши” визуелне, лепо упаковане, шарене, инстантне, које не траже никакву свесну надоградњу, машту, инспирацију?
 У потпуно пренесеном значењу, ово је уметниково поигравање са очекивањима као и контрапунктирање цивилизације слике и писма (мада је обема чуло вида основно оруђе за спознају садржаја). Тодоровићеви мишићави Мистер универзуми који носе или притискају балоне нечитљивих слова, баш као и мајмуни или планета Земља уоквирена исеченим-раздераним знаковима без порука, ненаметљиво али и недвосмислено сведоче о цивилизацијским постмодерним и постиндустријским раскрсницама, богатству садржаја-значења које тоне у засићења од којих се ништа не може сазнати. У коначном збиру, то се засићење претвара у загађење чула и ума, у регресију, стање које нема право разрешење односно алтернативу. Стање у коме Човек као мислеће биће нестаје. Тодоровић се не либи да, без обзира на то колико је отворен и благонаклон према новим временима, упозори на опасности које се тамо крију. Његов крик упозорења сигнал је за будућност.
2013.
Илија Бакић

No comments:

Post a Comment